Хуманистичка етика, или хуманизам, је етички приступ који ставља велику тежину на стање људских бића свуда, без икаквих разлика. Ова доктрина сматра да су људске потребе у основи исте и да се врте око заштите основних слобода у контексту економског система који служи становништву као цјелини, а не групама добро повезаних елита.
Потенцијал
Хуманитарна етика почиње са становишта да људска бића могу напредовати само под одређеним условима. Владе и економски системи морају бити прилагођени стварним потребама као што су храна, склониште, рад и образовање. Циљ није само да се спрече злочини и катастрофе, већ да се створи друштвени свет у коме је потенцијал сваке особе максимизиран. Потенцијал је угушен, на пример, када људи немају законско право на имовину, присиљени су да раде дуге сате или немају стабилан дом због рата или економских тешкоћа.
Одговорност
Хуманитарна етика признаје да људска права подразумевају одговарајуће дужности. Спречавање кршења људских права, реаговање на катастрофе и праћење понашања влада и других политичких актера представљају позитивне дужности свих народа и држава. Укратко, људи не само да имају негативну дужност да избегавају наношење штете људима, већ имају и позитивну дужност да активно интервенишу када је патња постала норма.
Неутралност
Интервенција у вријеме великих патњи мора бити независна од свих политичких проблема. Хуманитарна етика сматра да позитивна обавеза за ублажавање патњи не подразумева никакву политичку или верску посвећеност. Када се интервенише у спору у иностранству који је створио велику избјегличку популацију, на примјер, једини критериј дјеловања је потреба. Хуманитаризам на глобалном нивоу одбија да узме у обзир политичку припадност и инсистира на позитивној помоћи људима који пате, без обзира на њихово порекло или став о политичким или вјерским питањима.
Трансформација
Милосрђе је само почетак хуманитаризма. Коначни принцип хуманитарне етике је трансформација. Једна је ствар интервенирати како би нахранили изгладњеле, а друга је да се осигура да се такве катастрофе не понове. Хуманитаризам жели да изгради институције и ставове који одговарају на народе и њихове непосредне потребе, а не на оне који припадају “правој” политичкој партији или религији. Хуманитаризам настоји да полако револуционира друштва како би спријечио злочине, кршења људских права и насиље свих врста. “Смањење рањивости” је крајњи крај сваког хуманитаризма. Дужност је прво заштитити, а онда коначно створити институције у којима људи не само да могу преживјети, већ и напредовати.
