Владе утичу на економију на два начина: монетарну и фискалну политику. Монетарна политика се састоји од прилагођавања новчане масе (количине новца у оптицају) и одређивања основне каматне стопе (каматна стопа коју банке међусобно плаћају по кредитима). Фискална политика користи опорезивање владе, потрошњу и задуживање како би се утицало на економију.
Монетарна политика
Централна банка креира монетарну политику тако што контролише понуду новца и каматну стопу (посебно познату као “премијска стопа” или у економском смислу, “цена новца”). Ове политике имају за циљ стабилизацију привреде кроз подстицање задуживања и инвестиција, као и контролу незапослености и инфлације.
Приход новца
Контролом понуде новца, централна банка одређује колико је новца у привреди у одређеном тренутку. Када се понуда повећа, вриједност јединице валуте опада, а људи троше више. Када пад новца опадне, јединица валуте добија вредност, смањујући инфлацију. Централне банке мењају понуду новца куповином или продајом обвезница или штампањем новца.
Каматна стопа
Централна банка одређује најнижу могућу каматну стопу у економији, која се назива "примарна стопа". Централна банка наплаћује ову каматну стопу на кредите комерцијалним банкама, а комерцијалне банке једна другој наплате сличну стопу за кредите. Банке наплаћују клијентима већу каматну стопу, али иде горе и доле са основном стопом. Ниске каматне стопе подстичу задуживање и инвестирање (које су од суштинског значаја за растућу економију), док високе каматне стопе подстичу опрезност и ограничавају преузимање ризика (које контролишу инфлацију).
Фискална политика
Фискална политика се односи на задуживање владе, потрошњу и опорезивање, и утиче на економију кроз агрегатну потражњу (колико људи троше). Постоје три типа фискалне политике: неутрална, експанзивна и контракцијска. Владе воде неутралну фискалну политику када балансирају своје буџете, тако да је потрошња једнака приходима. Када владе стварају вишкове (потрошња је једнака мање од прихода), они воде контракциону политику, док су дефицити (потрошња више од прихода, што подразумијева задуживање владе) сигнал експанзивне политике.
Агрегатна тражња
Укупна потражња је укупна потрошња у економији. Владе могу утицати на агрегатну потражњу кроз фискалну политику на два начина: опорезивање и потрошњу. Када влада одлучи колико опорезивати, то утиче на економску активност становништва. У принципу, смањење пореза и порески подстицаји повећавају агрегатну тражњу на рачун прихода државе, док повећање пореза има супротан ефекат. Владе такође могу утицати на агрегатну потражњу по томе како троше, циљајући специфичне индустрије са субвенцијама или владиним уговорима у експанзивној политици, и ограничавајући федералне пројекте и смањујући субвенције у контракционарној политици.
