Живимо у ери међународне трговине где компаније купују и продају робу у иностранству и послују преко националних граница. То омогућава предузећима да продају своје производе гдје год постоји тржиште и да дијеле производе широм свијета. Међутим, пажљиво размотрите међународну трговину и видећете да већина домаћих влада намеће неку врсту интервенције како би се заштитили од долазака јефтиније робе. Најчешће мјере заштите познате су као тарифе.
Савети
-
Тарифа је порез на робу која улази или излази из земље. Владе намећу тарифе како би обесхрабриле потрошаче да купују производе направљене у другој земљи тако што ће их учинити скупљим.
Проблем са слободном трговином
Најлакши начин да се објасни слободна трговина је да се погледа примјер: Размотримо двије земље, Сједињене Државе и Вијетнам. Обе земље производе модну одећу сличног стила и квалитета. Гледајући хипотетичку понуду и потражњу за мајицама које се производе и продају у САД-у, претпоставимо да је просечна цена за кошуљу 25 УСД, а амерички произвођачи годишње продају 75 милиона мајица. У Вијетнаму, просјечна цијена је 7 долара по кошуљи.
Ако би САД дозволиле страним предузећима да слободно тргују унутар земље, вијетнамски произвођачи би могли да увезу онолико кошуља колико им се свидјело на 7 долара по кошуљи. Потрошачи ће увијек купити више вијетнамских кошуља јер су јефтиније. То повећава потражњу за вијетнамским мајицама и смањује потражњу за домаћим кошуљама. САДпроизвођачи би онда могли продати само 40 милиона кошуља годишње, што значајно смањује њихов профит и могло би чак одвести неке произвођаче из пословања.
Тарифна дефиниција
Тарифа је порез на робу која улази или излази из земље. Тај порез би могао бити ад валорем порез, који је фиксни проценат цене производа од времена до времена, или посебан порез који остаје исти без обзира на то шта се деси са ценом производа. У сваком случају, циљ увозних тарифа је да се спречи улазак јефтине робе у земљу из иностранства и да се украде тржишни удео домаћих произвођача. У том смислу, тарифе су облик протекционизма, наметнуте да би се спасиле индустрије које су посебно осјетљиве на конкуренцију из иностранства.
Присталице тврде да тарифе штите радна места и плате од јефтиније стране радне снаге. Без тарифа, компанија би могла отпустити своју скупу радну снагу у САД-у, преселити своје производне операције у Азију, а затим вратити робу натраг у земљу да би је продали са профитом. Ако би тарифе биле веће од трошкова повезаних са оутсоурцингом, онда би компаније почеле да користе домаћу радну снагу за производњу робе.
Пример слободне трговине и тарифа
Враћајући се нашем примјеру слободне трговине, претпоставимо да влада намеће тарифу од 10 долара за сваку кошуљу која долази из земље из Вијетнама. Цена вијетнамске кошуље би порасла на 17 долара. Ово нарушава потражњу јер сада потрошачи купују мање вијетнамских кошуља због повећане цијене. Вијетнамски произвођачи ће патити због виших продајних цијена, иако би требали наставити извозити робу у САД све док још продају кошуље по вишој цијени од 17 долара по кошуљи. Домаћи произвођачи су победници у овој ситуацији. Они ће изгубити много мање учешћа на тржишту него што би изгубили кроз слободну трговину. Тарифе им дају већу моћ на модном тржишту.
Ко има користи од тарифе?
Увозне тарифе су порези на увоз, тако да то значи да ће америчка влада зарађивати новац сваки пут када неко увози производ из иностранства. У случају наших вијетнамских кошуља, влада би зарадила 10 долара за сваку кошуљу која стигне у земљу из Вијетнама. Ако се увози 15 милиона вијетнамских кошуља, влада би зарадила 150 милиона долара. Дакле, користи од тарифе су двоструке: Влада зарађује новац кроз опорезивање увоза, а амерички произвођачи су у могућности да производе и продају више робе и да стекну већу тржишну снагу.
Аргументи против тарифа
Не слажу се сви са идејом увозних тарифа. Противници тврде да за сваку акцију постоји једнака и супротна реакција. Када влада уведе царине, може започети ратни трговачки рат, док друге земље намећу све веће увозне тарифе. Ово у суштини блокира извознике од продаје своје робе у иностранству и експлоатације природних ресурса своје земље.
Тарифа која је превисока или толико висока да спречава увоз робе, смањује конкуренцију. Потрошачи на крају плаћају далеко више за производе јер се тарифа додаје цени робе или уопште не добијају приступ јефтиним производима. Као и код већине државних интервенција, то је балансирање између домаћег протекционизма и повећања прихода у односу на ниже цијене за потрошаче.
