Све мањи повратак се дешава када додавање јединица ресурса (на пример, радника, сировина, капитала) у чин стварања производа не даје онолико користи као претходне, једнаке јединице истих ресурса. Једна јединица ресурса мора увек бити идентификована као мера за повратак, а опадајући приноси могу се израчунати само за краткорочне, јер су сви фактори дугорочно променљиви. Економисти су у 19. веку изнели формулу у покушају да лако израчунају у којој тачки додатни ресурси производе смањење односа улазних трошкова и производње. Иако је ова тачка смањења приноса првобитно била намијењена за економију производње, многи људи сматрају да је то ваљано у опћем рјешавању проблема.
Одредите која ће јединица ресурса (радници, капитал, итд.) Бити основа за мјерење опадајућег приноса. Свака јединица ресурса мора имати одређени фиксни новчани трошак.
Одредите основни трошак за укупан производ. На пример, ако плаћате $ 10 за сировине да бисте направили један видгет, плаћате својим радницима $ 10 по сату, и сваки радник може да састави један видгет сваких осам сати, онда ће ваши радници произвести три видгета дневно (укупна производња производње) по цијени сировина (30 УСД) доданих на плаће (10 УСД помножено са 3 радника, помножено са 8 сати = 240 УСД), за укупне трошкове производње од $ 270 по дану.
Постепено додајте јединице једног ресурса (радници, сировине, сати) и након сваког додатка, измјерите и прерачунајте укупан излаз производа. У једном тренутку ћете приметити да додавање још једног ресурса резултира падом испод оригиналне укупне калкулације. Коначна јединица ресурса коју додајете која узрокује пад ефикасности је точка смањења приноса.
Упозорење
Тачка у којој почиње закон смањења поврата често је тешко открити. Фактори као што су побољшана техника производње и технолошки напредак могу надокнадити друга повећања или смањења продуктивности.
Смањени приноси и опадајући гранични приноси нису иста ствар и нису одређени истом формулом.
